Grgur je bio mladi iguanić. Imao je jedva pet godina i bio mi je druga iguana. Prva je živjela 14 godina.
Kad je iguana stara, znaš da joj dolazi kraj, ali kod ovako mlade iguane to ne očekuješ. Sve se zbilo jako naglo. Krenulo je nizbrdo nakon potresa u Zagrebu.
Tri, četiri dana pred smrt Grgur je pomalo počeo odbijati jesti i piti. Zbunjujuće je što iguane nekad znaju jesti manje nego što je uobičajeno.
Ovaj moj iguanić oduvijek je bio malo kilav oko jela. Jeo je samo i isključivo iz moje ruke.
Kad je odbijao hranu i vodu, na pomoć veterinara nisam mogla računati. Loše sam iskustvo s njima imala kad je moj prvi iguanić doživio nešto poput moždanog udara.
Nisam htjela da i ovoga izmrcvare, a bez da mu pruže odgovarajuću pomoć.
Iza nas je tako ostalo lijepih pet godina. Grgur je bio pažen i mažen. Trebalo ga je češkati najmanje dva sata dnevno. Uz mene, to su mogli činiti i drugi ukućani.
Imamo lijepu veliku terasu, pa bi Grgur čim bi zatopljelo, barem dva, tri sata dnevno provodio na suncu i jeo bilje koje smo mu tamo posadili.
Grickao bi svoju raštiku, blitvu, maslačak, šumske jagode, peršin… Budući da imamo vikendicu na moru, i putovao je s nama. Tamo sam ga puštala da se penje po voćkama i bademu.
Iguane jako dobro plivaju, pa smo ga vodili i na kupanje. To je malo izgledalo kao cirkus!
Naime, iguana je po naravi više kao mačka – kad je vani, ima je na sve strane, neće se držati vas i slušati vas kao pas. Zapravo, čak neće ni poslušati kao mačka.
Kod nas se kaže „tvrdoglav k’o magarac“ samo zato jer ovdje prirodno nema iguana.
Da ih ima, govorilo bi se „tvrdoglav k’o iguana“. Dakle, moj je Grgur bio razigran poput mačke, a tvrdoglav kao magarac.
Ali bio je i nevjerojatno dobar i pametan. Teško je to opisati nekome tko nikad nije imao iguanu!
Neki ljudi misle da vam gmazovi kao kućni ljubimci ne mogu uzvratiti ljubav, ali moji ukućani i ja znamo da nas je Grgur volio!
